Na rukama je imala bijele čipkaste rukavice i majušnu lakiranu torbicu. – Nikoga ne tražim, nekada sam živjela ovdje – rekla je Savannah. – Oh, mora da je to bilo jako davno, sada vam je cijela ova ulica naseljena crnim ljudima. – Ja sam Delilah Jones, idem iz crkve.

– Drago mi je, ja sam Savannah Love – predstavila se ona i pružila joj ruku. – Savannah Love, ona što pjeva rock pjesme? – zavikala je Delilah. – Pa, da, zbunila se Savannah što ju je odmah prepoznala, a ona lopata Annaleigh neki dan “nije bila upoznata s njenim radom” kako je rekla.

– Što se čudite gospođice, obožavam vaše pjesme, kada su na radiju, navinem ih tako jako da se kuća trese. Naravno, volim ja gospel i blues i još puno toga, ali mila moja, imate neponovljiv glas kakav se rađa jednom u sto godina. Jesu li vam to već rekli? – hvalila ju je Delilah. – Pa, jesu, nekoliko puta. – Uh, što je vruće – rekla je Delilah i od nekud izvadila lepezu kojom se počela hladiti. Hajde, dođite kod mene na ledeni čaj da malo popričamo. Ne upoznaš svaki dan zvijezdu svjetskoga glasa. Savannah se malo premišljala, ali kako bi je mogla odbiti. Krenule su polako još nekoliko kuća dalje pa ušle u malo bolje održavano dvorište od onoga u njenoj bivšoj kući. – Kada je otvorila vrata iz kuće ih je zapuhnuo hladan zrak. – Dala sam ugraditi klimu već odavno. Ne može se više bez nje, ali ne znam hoću li je moći koristiti – pričala je Delilah dok je skidala šešir i rukavice. – Zašto? – pitala je Savannah razgledavajući neveliku, ali urednu kuću. Sve je bilo puno malenih tabletića i fotografija nasmiješene djece raznih uzrasta. – Moji unuci -pokazala je na slike – svi su daleko, odselili poslije uragana Katrina i više se nisu vratili. Ima ih po cijeloj Americi, od New Yorka do Floride. A ja uskoro neću imati ni za struju, ostala sam bez posla. Radila sam kao domaćica u jednoj obitelji. Ne trebaju me više, i oni sele, čak na drugi kontinent. Pitali su me da pođem s njima. A-a, ne sjedam ja u nikakav avion, hvala lijepo. – A što ste radili kod njih? – pitala je Savannah jer joj se ideja rađala u glavi. – Sve, kuhala, čistila, prala, čuvala im djecu. – Jesu vas bar dobro plaćali za sve to? – Ah, tako, dovoljno. Nisam se nikad žalila ni tražila povišicu. A nisu baš ni nudili, što da vam kažem. – A što znate kuhati? – pitala je Savannah. – Sva južnjačka jela koja možeš zamisliti, pečem najbolji kukuruzni kruh s ove strane Mississippija – pohvalila se Delilah. Znam raditi i izvrsne torte, kad god je u crkvi neko slavlje ja donesem kolač. – Da li biste htjeli raditi za mene? – pitala ju je odjednom Savannah, jer joj se Delilah jako svidjela, a i željela joj je pomoći. -Štooo? Vi slavna pjevačica uzeli bi mene Delilah za kuharicu? – čudila se ona. – Da, preko tjedna možete stanovati kod mene, a vikendom tu ako želite. Svaki vikend biste imali slobodno, plaća pet tisuća dolara tjedno – dala joj je Savannah ponudu koju neće željeti odbiti. Htjela je u onoj svojoj novoj, velikoj, modernoj kući imati ovaj dašak izvornog Juga. Osjetiti mirise i okuse domaće kuhinje. – Pristajem – rekla je Delilah. – A sada ostajete na večeri, da vam pokažem da ovo nisu bile prazne riječi – rekla je Delilah i odnijela na trijem hrpu graha za oljuštiti. – Dođite, malo ćete mi pomoći – rekla je, a kasnije skuhala tako božanstvenu večeru da je Savannah zahvaljivala Bogu što ju je srela. Dala joj je adresu, a ona je rekla: – Daleko si ti dogurala, moja Savannah od ovoga kvarta – prešla je na ti, a njoj to nije smetalo. -Bome jesam Delilah, dugačak je bio taj put. Njena nova domaćica pokazala se kao pravo blago. Savannah se zapravo nije čudila jer je odmah od početka osjetila neobičnu povezanost s njom. Kada bi tako nešto osjetila, obično se ne bi prevarila. Ljudi koji su joj na taj način ušli u život, obično su tu i ostajali. Delilah je tako božanstveno kuhala da je Savannah čak i nabacila koju kilu, a ona bi joj govorila: -Lijepa si curo, ali moraš dobit’ malo mesa na kostima, premršava si. Hajde pojedi još jednu krišku pite od jabuka. A Savannah se nije bunila, a ni Ashley. Poštedjela ju je teških kućanskih poslova pa je petkom kada bi ona otišla svojoj kući naručila servis za čišćenje. Ovi bi došli i za par sati kuća je cijela blistala. Kada bi Delilah došla ponedjeljkom samo bi zafrknula nosom i rekla: -Promašili su tamo, gle tamo ima još malo prašine – pa bi mahala peruškom i čistila nepostojeću prašinu. Savannah joj je sto puta rekla da ne mora to, ali ona je bila uporna. – Pa nećeš me valjda toliko plaćati samo za kuhanje? – pitala bi Delilah u čudu. Ali Savannah je činila upravo to, jer je obožavala njeno kuhanje i jer je željela Delilah u svojoj kući. Voljela ju je kao da je odrastala s njom i željela je da joj je lijepo kod nje. Delilah se pokazala i vrlo zaštitnički nastrojena prema njoj pa je svakoga tko bi došao temeljito ispitala tko je i što je i što traži tamo. Bio je to ipak mali grad pa su susjede iz okolnih kuća sve, jedna po jedna došle i poželjele joj dobrodošlicu donijevši kolač ili košaru sa voćem i slično. Delilah bi probala kolač i samo frknula nosom. – Eh mala moja, malo ti je suh ispao. Moraš dodati više vrhnja, fali ti šećera i to tamnog – i tako to.

Stranice: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22